Demonstracije u Srbiji usred geopolitičkog ekonomskog rata

Prevod članka Demonstracije v Srbiji sredi geopolitične ekonomske vojne v srbski jezik (zaradi interesa srbsko govoreče javnosti)

Avtorica: Simona Rebolj

Prevod: Gregor Jankovič

Posle masovnih protesta u Srbiji zbog pokušaja da se zemlja isuši preko australijsko-britanske korporacije Rio Tinto, jer Srbija poseduje zavidne rezerve litijuma, i usred opšte geopolitičke tačke ključanja, kada se u mnogim zemljama razvila potpuno nedemokratska ili čak pravno nepristojna borba za prevlast, uključujući Evropu i Ameriku, nedavno je – vrlo zgodno! –renovirana nadstrešnica Novosadske stanice u Srbiji. Betonska ploča zatrpala je i ubila 15 ljudi. Geopolitički zgodna bila je i informacija da renoviranje železničke stanice gradi kineska kompanija. Da se radi o nesreći u hotelu koji su izgradili Amerikanci – možda porodica Tramp, kako se planira i u Srbiji – geopolitička konotacija bi bila sasvim drugačija i neprikladna za primenu pritiska EU i NATO. 

Masovna katastrofa koja jako potrese državu, ili pak ne 

Prošle nedelje, putnički avion se srušio u Americi nakon sudara sa vojnim helikopterom. Poginulo je više od 60 ljudi. Svima je jasno da je katastrofa rezultat neoliberalne politike koja stalno štedi na porobljenim kadrovima i eksploatiše jeftinu radnu snagu. Organizacija, “rasipni” poslovi održavanja i uslovi rada stradaju u korist prebrojavanja profita vlasnika ili sistemski održavane mršave i iscrpljene države, koja se stalno ekonomski urušava, podstičući time rast privatizacije i monopola korporacija. Niko ne demonstrira! 

Ovog meseca u Turskoj je izgoreo hotel. Oko 80 mrtvih turista u predivnom drvenom hotelu. Niko ne demonstrira! 

U Velikoj Britaniji je pre nekoliko godina zbog korišćenja jeftinih izolacionih materijala i koruptivnog navođenja lažnih podataka o kvalitetu gradnje izgoreo stambeni blok, kao da je napravljen od papira. Ne sećam se koliko je bilo mrtvih. Mnogo. Niko nije demonstrirao! 

U Ljubljani je upravo prošle nedelje usred noći izbio požar u studentskom domu! Studenti su skakali kroz prozore. Nekoliko tinejdžera je katastrofalno povređeno zbog preloma i teških opekotina. Reč je o samo jednom od mnogih studentskih domova u Sloveniji, koji nije samo bez požarnih stepenica, već uz svu poslovičnu ljudsku ljubav prema deci, država studentima ne priušćuje čak ni alarmni sistem za osnovnu bezbednost. Instalacija alarma nije upisana u zakon i zato brižni rukovodioci studentskih domova objašnjavaju da se rukovodstvo ne brine ni za šta, ako po zakonu to nije potrebno. Nisu inicijatori ničega, jer imaju navodno – kao i svuda – već ionako previše posla za premalo muzike. Izvode samo ono što je “potrebno”. Niko u Sloveniji, poštovani Srbi, ne demonstrira! Kao što ni Srbi ne demonstriraju zbog nesreće, zar ne?! 

Ekofašizam i ekoekonomija u ime zdravlja, humanosti i spasa planete 

U hodniku ljubljanskog studentskog doma bio je prostor koji su ljubazni administratori nazvali ekološkim ostrvom za dobrobit studenata. Tamo su u kontejneru skupljali istrošene baterije. Ovo nije šala, već́ stvarnost. Ne srpska. U ovom slučaju slovenačka. I magarcu bi bilo jasno da se takav opasan otpad ne sme odlagati u zatvorenu zgradu. Ali tako funkcioniše savremeni neoliberalni humanitarni aktivizam. Bezuspešno ekopamfletiranje. Samo politički. Glasovi zgroženih studenata, koji su se odmah na društvenim mrežama našli na meti neosnovanih optužbi da su požar verovatno sami izazvali jer su pravili žurke i pušili u svojim sobama, gotovo da se ne čuju u medijima! Ovaj detalj je veoma važan. Živimo u atmosferi koju ja lično zovem zdravstveni fašizam. A taj deluje ovako … 

Jer nas šačica ljudi neljudski truje sa svih strana (vazduh, hrana itd.) u cilju akumulacije kapitala, s druge strane, politički je uzeo maha jedan pseudoaktivizam koji progoni i osuđuje sve što miriše na ono što smo nekada zvali društvenost ili zabavu i neminovno se povezuje sa ćupom devijacije, pa čak i devijacije. Pevanje, igranje, druženje, pušenje, pijenje … Ali danas … Pošto nam patologija kapitala truje vazduh, neki umno otupeli birokratski plaćenici bez života zaduženi su da divlje progone pušače i van zatvorenih prostora. To je taktika da se skrene pažnja i krivica na prokleti hedonistički raj. Na malom Islandu kažu da su eksperimentalno veoma uspešni, jer beleže najveću stopu mladih u Evropi koji su potpuni apstinenti od alkohola, podvižnici. Nikada u životu nisu okusili ni gutljaj alkohola. Pritom se ne druže i ne zabavljaju. Islandski moralisti tvrde da se ova mladež sada uveliko zabavlja i druži baveći se sportskim aktivnostima. Roditelji jecaju i ponosno plešću. I šta još? Da li idu na časove kuvanja da bi pripremili pune, zdrave obroke? Uz ovakvo hvalisanje uzornom omladinom koja se više ne zaljubljuje, ne igra, peva, mašta, seksa, ne puši, ne pije, ne zabavlja se, već́ je navodno u šoku od užasa klimatskih promena i u najvećoj meri brblja o sumnjama u sopstveno postojanje ili bar o sumnji u sopstveni pol, u tajnosti se čuva još jedan podatak: istovremeno, Island je u poređenju sa evropskim prosekom primeran u uživanju u alarmantno visokoj stopi upotrebe antidepresiva među mladom generacijom. Logično, zar ne?  

U ovoj atmosferi mladi u najboljem slučaju čekaju da ih Greta Tunberg pozove bar u šetnju. Roditelji će iz nekog razloga onda biti impresionirani koliko su pametni i svesni njihovi potomci, koji će spasiti svet koji su sami zeznuli. Od grižnje savesti grcaju skoro u suzama, a mladi dobijaju retku priliku da se prepuste malom povezivanju, solidarnosti, druženju, opuštanju, za šta ionako više nemaju ni prostora ni novca. Konačno dobiju razlog da preskaču čas, a da ih niko ne uplaši do kosti, bez patološke brige za buduće karijere i pre svega novca, završiće na ulici ili kao trećerazredni migranti u nekom legalizovanom radnom logoru ili bi pak mogli da napreduju u prostituciji, koju sada zovu „seksualni rad“! Online giganti poput Onlifans nikada ne ostaju bez „posla“ za studentice i studente. To su ta naša deca za koje su navodno svi toliko zabrinuti. Ali niko ne demonstrira kada psihopate pred svima masovno drkaju na naivnu i zanemarenu omladinu. 

Ali mladi ljudi mogu da pevaju i igraju, da viču i pre svega da se druže na demonstracijama, kao da imaju mnogo toga zajedničkog i da su povezani. Zato što nisu povezani, a još manje solidarni. Oni ne žive u vremenu kada bi to navodno vredelo. Oni su ne samo raslojeni, već́ i identitetski i ideološki zbunjeni i raspršeni, jer svako mora da razmišlja o svojoj budućnosti isključivo kao trgovac i računovođa, a ne kao kreativna i pametna bića koja rade i stvaraju za smisao i/ili opšte dobro. 

Nigde i nikada u rasprodanim dominantnim medijima ne vodi se živa debata o medijskom nestanku Grete Tunberg, koja je istaknuta kao brižna i superinteligentna autistična devojčica koja će umesto generacija roditelja spasavati svet od klimatske katastrofe uz pomoć́ druge superinteligentne i svesne dece i omladine. Mediji su aktivno ignorisali upozorenja da Greta Tunberg nije spontano pronađena aktivistkinja, već́ ćerka švedskih roditelja sa pet zvezdica koji su dugo prisustvovali raznim lobističkim sastancima sa kapitalistima koji planiraju megaprofit u oblasti obnovljivih izvora energije. Električni automobili, solarni paneli itd. Živeo litijum! 

Živeli jastrebovi koji su izazvali energetsku krizu i teroristički digli u vazduh gasovod Severni tok u Evropi bez istrage i sankcija, i podstakli rat protiv Rusije, spremni da unište i Srbiju. Radi se o ubijanju dve muve jednim udarcem. Srbija se pljačka i ekološki uništava u ime zelene politike, a istovremeno se uklanja strateški važna zemlja na Balkanu koja je od raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza trn u oku Americi i njenim zapadnim saveznicima. Socijalizam je bio jak konkurent korporativnom kapitalizmu na Zapadu, jer niko ne bi prihvatio neoliberalni terorizam u ime demokratije ako bi socijalističke zemlje postale demokratske i ekonomski održive kao model za ceo svet. Ko bi želeo da živi ovo ropsko neoliberalno sranje u svetu istinske demokratije i društvene i ljudske jednakosti, zar ne? 

Gde je sada Greta Tunberg? Tamo negde. Nigde. Zaboravljena – jer je rok trajanja ovog izmišljenog lika jednostavno istekao. Mladi ljudi ponovo moraju marljivo da uče petkom i strepe od užasa pred budućnošću u kojoj se 90% života troši samo na novac, gore ili dole, i lobiranje za ovo ili ono, pri čemu je sadržaj svega sasvim sporedan. U skladu sa bezdušnošću tržišta, gde i mladi moraju samo da se zapitaju šta se dobro prodaje, a ne o sopstvenom smislu i šta bi dobro mogli da ponude sebi i društvu. Jer ne vredi!!! Ponestaje vremena i energije. Televizijski program emituje samo rasprave o zakonodavstvu i preraspodeli finansijskih sredstava. Čak ni kulturni programi više ne emituju sadržaje o autorima i njihovom delu. Ne! Autori nam dolaze samo žaleći se koliko su sredstava dobili, a pre svega nisu dobili. Slušamo kao budale svađu oko novca i zakona, ne znajući šta, zaboga, ovi ljudi rade. Oni prodaju neke proizvode iz oblasti umetnosti, koji očigledno inspirišu autore otprilike koliko i Bezosova inspiracija kada objašnjava svoj nekadašnji put prodavača u garaži, koji je uključivao i knjige. Ministar kulture ponovo govori o zakonodavstvu i preraspodeli finansijskih sredstava. Onda u studio uđe ministar privrede i nema razlike između teksta jednog ili drugog. Samo kompanije i proizvodi. Kobasice, bicikli, pozorišne predstave, kruške, prostitucija, solarni paneli, eko – eko ovo, eko ono … 

Da li je problem postojanje Aleksandra Vučića ili nedostatak balkanskog rokenrola? 

Jedna od najdirljivijih stvari koje možete videti kada gledate snimke studenata koji jurišaju ulicama Srbije je njihova radost što su univerziteti i srednje škole zatvoreni, a oni napolju plešu i pevaju, druže se i, naravno, piju u atmosferi bar prividne solidarnosti koja ih okuplja, kao da dišu za jedan zajednički cilj. Slično dobrom rokenrol koncertu, koji danas sa svojim plemenitim duhovnim sadržajem skoro da i ne postoji, a pop kič često sebi ne mogu da priušte jer su karte preskupe. Shvataju da o politici pojma nemaju. Oni su svesni da je uvezena i izvezena demokratija usred kapitalističkog fašizma postala veoma komplikovana i puna zavera. Oni, dakle, nemaju nikakav program, nemaju na raspolaganju ljude koji bi se usudili da preuzmu vlast, čak i da su izvršili državni udar. Oni samo žele da žive boljim i pravednijim životom, ali ranjivost zbog mentalne praznine je toliko otvorena rana da i u ovoj fazi samo ponavljaju ustaljene sistemske floskule globalista. Ništa originalno, revolucionarno ili obećavajuće ne pada im na pamet. ChatGPT ovo ne sadrži. Ali hvale se da žele vladavinu prava, više demokratije i funkcionalnih institucija, bez korupcije i klijentelizma. Da, razumemo. I mi u EU bismo ovo želeli, ali nema ništa od toga!? 

Kada slušam težnje srpskih demonstranata, odmah postaje jasno da se otpor Vučićevoj vlasti zasniva pre svega na onom delu rada koji Srbiju gura u pravcu kapitalizma i „demokratije“. Upravo to izaziva demonstracije i težnje za radikalnom promenom režima u Americi i EU. Vučić je kontroverzan tačno onoliko koliko su kontroverzni svi biznismeni i tranzicioni profiteri na čelu zapadnih zemalja. Među njima i Zoran Janković u Ljubljani ili Robert Golob i Nataša Pirc Musar. Ali! Pošto Srbija formalno nije u EU, srpski demonstranti se u ovom trenutku ponašaju na isti način kao što smo se mi u Sloveniji ponašali sumanuto za vreme i posle nezavisnosti. Kada su nas podvalili praznim obećanjima kao poslednje idiote u selu, dok su nas opljačkali kroz prelazak u geto, uništili nam državu blagostanja, i ispirali mozak američkom limunadom preko medija, nabotoksiranih glupih starleta i rijaliti programa za idiote, samo da ne ostane ni trunke kulturnog identiteta i dobrog ukusa od nas. 

Zna li prosečan Srbin da u Sloveniji više nemamo ni jednu banku u većinskom državnom vlasništvu? Da li znaju da smo prodali aviokompaniju za bagatelu? Znaju li srpski studenti da slovenački studenti, koji nisu imućni naslednici, ne mogu ni da sanjaju o kupovini monstruozno skupog stana, a zakupnine stanova su toliko visoke da svoju egzistenciju desetkuju na nivo kućnog ljubimca koji se raduje samo toplom obroku i šetnji parkom? Znaju li da je neprofitna stambena politika, kakvu smo imali u Jugoslaviji i kakvu Beč ima i danas, uništena u Sloveniji? Znaju li Srbi da je hvalisanje Slovenije sa malom nezaposlenošću obična lažljiva glupost, jer se većina slovenačkih građana muči od zore do mraka na prinudnom, slabo plaćenom poslu od kojeg im je loše, i zato imamo alarmantno visoku stopu bolovanja? Da li znaju da je nesigurni posao u porastu u Sloveniji, a posebno mladi ljudi mogu da dobiju bolovanje kako bi im pomoglo da se odmore? Znaju li da u javnom zdravstvu, koje se smanjuje gotovo na nulu, dok raste privatne klinike koje vode prijatelji političara, sve su duži redovi čekanja, pa mnogi ne stignu živi na odredište, jer je slovenački narod s razlogom sve bolesniji? Čak i u glavi. Znaju li Srbi da u Sloveniji nema nepolitičkih dominantnih medija, pa čak ni medija bez cenzure? 

Hoćete li vi Srbi koji želite da uđete u EU pristati na rat sa Rusijom, a da se ne gušite u sopstvenoj bljuvotini, kao što se guši Ukrajina? 

E, sad nas huškaju i na rat sa Rusijom, pa da shvatimo da Hladni rat nikad nije prestao, iako su kapitalistički zapadni jastrebovi padom Berlinskog zida, raspadom Jugoslavije i Sovjetskog Saveza uspešno uništili mogući razvoj socijalizma. Ali, uništenje Rusije nije bilo dovoljno uspešno. Sprečio ga je strašni KGB sa svojim kandidatom za cara Rusije. To znači, prema zapadnim pamfletima, da je „demokratizacija“ (čitaj: potpuno preuzimanje zemlje) propala. Stoga je borba za „demokratiju” nastavljena u otetoj Ukrajini, punoj prirodnih resursa koje Ukrajina nije mogla sama da izvuče, a Amerikanci i EU (Nemačka, UK i Francuska) pritekli su – kao i uvek – u „pomoć́”. Sada bismo želeli da konačno pomognemo Srbiji, toj dosadnoj zemlji koja odbija da otme Balkan i – o, užas – šeta se sa zavidnim rezervama litijuma. Dobrodošli u EU! 

Obaveštajne službe i različite nevladine organizacije, koje su produžeci interesa političkog kapitala, uvek prvo ciljaju na studente da pokrenu lažne revolucije koje neće služiti interesima naroda. Izvinite. Najlakše je napuniti ulice studentima. Teže je pokrenuti masovnu revoluciju kod zaposlenih odraslih, jer umorni i demoralisani strahuju od mesečne promene na svom tekućem računu. To je istorijska činjenica koja se nije prvi put pojavila u Ukrajini niti u nekoj obojenoj revoluciji koja posebno dezintegriše i slabi Slovene u Evropi. Posebno postsocijalistička društva. Što nije slučajnost ili samo neka slovenska genetska mana. 

Sa stereotipno temperamentnom nacijom kao što je srpski narod, mnogo je lakše. Ovo je narod koji izlazi na ulice jer je jedan školarac krenuo u pucnjavu i ubio mnoge. Srbi zbog ovoga izlaze na ulice da demonstriraju. Ista stvar se upravo dogodila u Švedskoj, koja se potresa pod zapanjujućim porastom uličnog kriminala i potpuno je ismevana zbog svoje nekada lažne propagande o uzornoj i funkcionalnoj migrantskoj politici koja nikada nije postojala. Kao mala Amerika. Pa u Americi je pucnjava u školama uobičajena. Ovo je posledica mršave države sa jednako mršavim i nevidljivim sprovođenjem zakona i obezbeđenjem. U Srbiji se ne dešava ništa posebno i upravo to je problem. Tramp je u Americi najavio borbu protiv mafijaških kartela, jer su oni oduvek postojali, uključujući i one usko vezane za politiku. Baš kao u Srbiji. U Americi se o ovome trenutno ponovo žestoko raspravlja, jer se zbog najave objavljivanja tajnih dokumenata raspravlja o atentatu na oba Kenedija, koji je bio usko povezan sa CIO-m i mafijom, kao i političkom mrežom oko mafijaša Epštajna itd. U Americi je politički imperativ da saga Kum ostane najpopularniji film jer prikazuje mafiju kao neverovatno elegantnu, pametnu, zanimljivu, šekspirovsku i seksi organizaciju. Čak i ubistva ispadaju tako dobro da biste mogli da masturbirate na njih. Realnost je više rezervisana za prikazivanje srpskih zločinaca u američkim filmovima. I naravno groznih ruskih zlikovaca. Ni Sicilijanci nisu baš privlačni, osim ako nisu migrirali u Ameriku, gde izgledaju kul kao mladi Al Pačino, pa čak i Marlon Brando. U Americi je čak i Sinatra tako kul. Sve zavisi od pakovanja. Uh, ah, oh … Sasvim drugačije od tetoviranih balkanskih divljaka obrijanih glava, zar ne? Ali, možda je vreme da se ukinu nametnuti kompleksi i počne razmišljati o stvarnosti i nastalim realno konstruktivnim vizijama, umesto o podmetnutim iluzijama koje potpiruju obični legalizovani mafijaški varvari na geopolitičkoj sceni.  

U Americi nema demonstracija zbog pucnjave u školama. Prečesto se dešavaju. Mogli bismo demonstrirati skoro svaki dan. Amerika je zemlja koja vlada svetom i koja je imuna na međunarodno pravo. Toga bi posebno trebalo da bude svesna Srbija, koja je sudu u Hagu predala Miloševića i druge političare u balkanskim ratovima. Tako prokleto pošteno, zar ne? Zajedno sa raznim afričkim ratnim zločincima, suđeno im je na međunarodnom sudu gde nijednom američkom ratnom zločincu nikada nije suđeno, nije mu suđeno i nikada mu se neće suditi. Čak ni izraelskom, naravno. U ovom globalnom režimu sigurno ne. Samo Vladimir Putin je u opasnosti ako ne uspe da pobedi u ratu u Ukrajini i porazi napad u ekonomskom ratu koji nema pravnu i demokratsku osnovu! Toliko o funkcionisanju međunarodnog prava i nekim zabludama o nepovredivosti teritorijalnog integriteta, koji ne važi ni za Srbiju ni za Kosovo, ako tako govori legalizovana mafija na sceni i usrane sluge klimaju glavom. Takođe, Slovenija je kidnapovana u EU. 

Divim se srpskom temperamentu. Da odmah jure na ulice da vrište o zverstvima koja im se dešavaju, dok u drugim zemljama ljudi to ne čine. Iako se isto dešava. Posebno sam pozdravila to što su izašli na ulice da se brane od litijum-razbojnika, koji nesumnjivo vrše i žestoki mafijaški pritisak na Vučića i Vladu Srbije. Kada su Ukrajinu okupirali globalistički investitori i eksploatatori buduće ukrajinske jeftine radne snage, tamo niko nije demonstrirao. Čak i kada je ispred njih podignut spomenik Stepanu Banderi i pod Viktorom Juščenkom, koji je na vlast u Ukrajini došao direktno iz bankarstva u Velikoj Britaniji, i kada je neonacizam tamo veličan na državnom nivou, nisu demonstrirali. Čak i kada su oligarsi (jevrejskog porekla i sa izraelskim državljanstvom) počeli da finansiraju neonacističke bataljone i da napadaju rusku manjinu u Donbasu, Ukrajinci, nažalost, nisu masovno demonstrirali. Velika Majdanska revolucija dogodila se kada su američki potplaćivaći i huškači, na čelu sa Viktorijom Nuland, uspešno propagirali visoke tenzije. Pogodite koga su poslali na ulicu? Ta studente! Koga bi drugog? Promovisanjem velikih lažnih obećanja o tome kako će napredovati ako dozvole oligarsima da ih prodaju Black Rocku i drugim „investitorima“. Bajdenov sin zločinac parkirao se u nadzorni odbor Burisme, u ruglo univerzuma. Tobože, ukrajinski studenti bi mogli da odu da studiraju u sve zemlje EU i da se vrate u cvetajuću zemlju da rade za veliki novac. Začudo, komičar Volodimir Zelenski (ah, ti umetnici, zar ne?) posle verovatno najveće izborne prevare lažnih obećanja (da će prekinuti rat u Donbasu) u istoriji Ukrajine, javno je pozvao globalističke „investitore“ u Ukrajinu pred mikrofonom na VEF-u i ponudio im jeftinu radnu snagu. Ukrajince, naime! Sada mladi momci padaju na frontu. Da su bar ranije demonstrirali i isterali iz zemlje hegemonističku mafiju koja je ušetala u njihovu zemlju sa koferima novca da ukrade mnogo više nego što je „uložila“. Uvek dolaze sa „vrećama mita“. 

Naravno, studente nikada ne možemo kriviti za njihovu naivnost. Oni su mladi. Imaju pravo da budu neznalice i naivni. Uplakani roditelji – tako prokleto ponosni na svoje aktivno potomstvo, kojih, kao i država, ničemu pametnom nisu naučili – problem su jer su jednako neuki i naivni koliko i oko pojma gde i šta žive. Ali oni vole da se definišu ideološki na osnovu ne više od tri bizarne plombe na svom mozgu. I danas se skoro ništa ne pominje o Ukrajini, ali suština jest da je Ukrajina, pored žita, puna i prirodnih bogatstava. Pronađene su tamo i rezerve litijuma. Samo što Ukrajina nije bila u stanju čak ni da pumpa dovoljno sopstvenog gasa da bi zagrejala celokupno stanovništvo. Nisu imali kapital za infrastrukturu. Postali su plen „investitora“. Zašto opet zamaram sa Ukrajinom, kada je reč o studentskim protestima u Srbiji? Zato što pratim žustre razgovore u srpskim medijima, kakvih u Sloveniji nemamo, i priloge koje sami studenti prikazuju na skupovima, da bi nas ubedili u svoje opravdane ciljeve i pozitivne namere. I u Srbiji starija garda primećuje neugodne paralele sa situacijom u Ukrajini, kakva ih može zadesiti. Nažalost, i u Srbiji se svađaju zbog propagandnih interpretacija realnosti, koje su ih zarazile isto kao i države EU. I u Srbiji mnogi već imaju dovoljno opran mozak da su uvereni kako im samo paktiranje sa Rusijom sprečava da uživaju u nekakvoj pravnoj državi pod okriljem EU. Takvi propovednici sve koji objašnjavaju bilo šta o geopolitičkoj realnosti, što nije u korist klasičnim američkim rusofobnim fantazijama o demokratskom Zapadu i NATO-u, označavaju naravno za Vučićeve plaćenike i ludake. Iako ništa ne može biti luđe ili pokvarenije od prodavanja lažnih agendi o idili u EU, nekakvom funkcionisanju međunarodnog prava ili čak pravnim državama u EU. Sramota me je za Srbe kada slušam takve nebuloze. Jer dok im pred nosom Hrvati štrajkuju zbog nepodnošljivih poskupljenja u prodavnicama (uzorna članica EU) i posle više od trideset godina od uspešnog raspada Jugoslavije, mnogi Srbi očigledno nemaju pojma šta se dešava na primer u Sloveniji. Dakle, nemaju pojma šta ih čeka u EU. I zato mi predstavnik studentskih demonstracija na ekranu pametno objašnjava kako bi oni rado ušli u EU, ali bi želeli jednakopravan tretman kao i druge države u EU. Pokrijem se ćebetom preko glave, jer mi je tako neprijatno zbog njih. 

Kako je moguće da oni koje šalju čak u medije nemaju pojma da u EU ne postoji nikakva jednakopravna obrada država? Zar je Srbija država na Mesecu? Možda na Marsu? Kome bi pak bili jednakopravni??? Nemačkoj možda??? To je ona država koja je navodno izgubila u II. svetskom ratu, a sada je evropski hegemon koji je uništio Grčku i od koga je ekonomski značajno zavisna i navodno partizanska Slovenija. Da li bi Srbi bili tretirani kao Slovenija? Kao Hrvatska? Možda Rumunija, gde poništavaju izbore kada kandidat ne odgovara zapadnim plaćenicima? Ne želim da se previše podsmevam, ali takva razmišljanja su katastrofalna i znače za Srbiju upravo ono što je rekao Zoran Janković izražavajući podršku Aleksandru Vučiću u ovim teškim i krajnje predvidljivim vremenima u državi. Rečenica koju je izgovorio Janković, da će Srbima posle rušenja Vučića možda biti žao za ono što su nekada imali, sa najvećom sigurnošću važi. Nažalost! Upravo tako će i biti, ako dozvole da im EU pomogne da postave novu vlast koja će ih odvesti u EU ili čak u NATO. Jer oni nemaju alternativu Vučiću na raspolaganju. Doživeće pljačku litijuma, ekološki brodolom i sve ono za dodatak, što doživljavamo u Sloveniji, a malo srpskih državljana verovatno uopšte zna kako u Sloveniji živimo. To je prognoza koja bi bila još dobra. Mračna prognoza je ona za koju svi koji pratimo politiku dobro znamo: da će eksplodirati građanski rat koji će se proširiti po Balkanu. 

Slovenački dr. Političari moraliziraju da i njima život zagorčava jedino srpski gradonačelnik na čelu Ljubljane 

Naravno, Srbi žive u mafijaškoj državi, problem je samo što im čak i pojedini slovenački potpisnici peticije podrške demonstrantima ništa ne govore o mafijaškoj državi koja se zove Slovenija. Umesto toga, obmanjuju studente i odrasle ludake govoreći da je problem u Sloveniji pre svega gradonačelnik Ljubljane. Zato što je po rođenju Srbin i Vučićev prijatelj. Jer naš premijer Golob, recimo, leti sa drugim pticama grabljivicama i dovoljno dobro hrani šačicu časnih potpisnika peticije, pa gospoda radije imaju posla sa Srbijom nego sa Slovenijom. Kontekst je perverzna sramota! Ne govore Srbima da se u Sloveniji svedok protiv krvoločne zločinačke organizacije ubija pred policijom i da ni tužiocu u tom slučaju nije obezbeđeno adekvatno obezbeđenje. Korupcionaške afere bez sudskog epiloga nastavljaju se u nedogled. Ne poručuju Srbima da je poverenje u pravosuđe u Sloveniji skoro na nuli. I da bismo želeli da se pridružimo protestima u širem regionu, jer patimo i u Sloveniji. Ne!!! Umesto toga, ovi navodno obrazovani (i udobno zaposleni) pseudomoralisti u Sloveniji spremaju se da demonstriraju samo protiv Zorana Jankovića. Tako se solidarišu sa srpskim demonstrantima. Jer i nama mafijaški Srbin pravi probleme u Ljubljani. Kao da nemamo iste probleme na nivou cele države!!! Odvratna nepromišljena raja koja se pretvara da je solidarna. Fuj! 

Da ne bude zabune. Svi vi koji me barem prilično redovno čitate znate da sam rođena Ljubljančanka, da živim u Ljubljani i da sam napisala već́ dosta tekstova protiv Jankovićeve gradske politike, koje srpski turista na prvi pogled sigurno ne bi dobro razumeo. Jer, šta bi moglo biti loše, pošto je centralni grad tako lepo renoviran. Prelepi trotoari. Kako lepi trotoari! I pun barova. Pun jednakih starih barova, bez ijednog kafića i sa uveliko uništenom kulturno-klupskom scenom. Pa stadion! Nema mogućnosti organizovanja većih i zahtevnijih koncerata. Pa zamak! Sa erodiranom padinom. I ogroman broj turista i još mnogo veće turističke cene. I proterivanje lokalnih stanovnika kroz širenje airbnb-a, grabežljivo iscrpljivanje gradskih bisera. Grad su ljudi, njihov identitet i kultura. U brutalnom kapitalizmu, grad je – baš kao i država – samo biznis, a ljudi su samo roba široke potrošnje. Državi i gradovima više nisu potrebni meštani. 

U Ljubljani se Ljubljančani osećamo kao turisti u gradu koji je preskup za naš budžet, a turisti se osećaju kao lokalni stanovnici u šetnji. I graditi luksuzne stanove za (strane) bogate da parkiraju svoj prljavi novac. Oh, kako sjajno! Zoran Janković́ svake godine za praznik rada, 1. maj, uz vatru kaže nešto dirljivo o partizanskoj borbi i crvenoj zvezdi, kao da pred nama stoji poslednji preživeli socijalista u zemlji. U stvarnosti, on praktikuje turbo-kapitalizam na steroidima i iznenađen je nedostatkom pohvala građana za njegove sumnjive građevinske poslove. Da, naravno da razumem. Za Zorana Jankovića kažu da je isto što i Aleksandar Vučić́, zbog čega su tako dobri prijatelji. Ono što je, međutim, istina, je da je najveća greška Vučića i Jankovića na čelu Ljubljane što su postali ono čime se najviše hvale i što ih na Zapadu najviše hvale. Uzorni turbo biznismeni usred globalističke kapitalističke džungle. Ne mogu da shvate zašto mi, nezahvalni građani ili meštani, ne vidimo koliko su uspešni. Da bi mogli da se takmiče sa najlukavijim i najtoksičnijim američkim biznismenom, i nemačkim biznismenom pogotovo. Da se kao komunista, pa čak i bivša Miloševićeva pristalica, ne treba da se stide i tonu u propagandno nametnuto osećanje inferiornosti kapitalističkog Zapada. Čoveče, pogledajte samo ove komuniste koji nemaju pojma o ekonomiji. Huh! Oni mogu postati trgovci kao niko drugi. Odjebi, američki narode! Mi smo najbolji! I to je ono što takve ličnosti u postsocijalističkim zemljama može pokopati pred narodom. Kada samo ne bismo morali da se dokazujemo onima kojima niko sa trunke pravog dostojanstva nikada ne bi trebalo da se dokazuje ako hoće da bude dostojan poštovanja. U svetu kapitala nema poštovanja prema bilo kome i ničemu. Da, ni prema Luki Dončiću. To je samo potrošni materijal koji košta više nego manje. Da čovek povraća! Ali, zapadna licemerna kapitalistička rulja bez kulturnog identiteta i ikakvih vrednosti nam se slatko smeje. Upalilo je! Gle, pali komunisti nam se dokazuju i hoće našu pohvalu. Hahahaha … Gotovi su!  

Čak se i nemački biznismeni, posebno kada naiđu na perspektivno nalazište litijuma, i dalje klanjaju biznismenu kome nema premca. Šta je sa EKSPO-om?! Janković́ ne može da shvati da mi ne razumemo koliko je važno dostignuće EKSPO u Srbiji! I da će tu pored Vučića biti i Janković́ iz Ljubljane. Tamo gde važi: „Dođi! Ima!“ Ali poštovani slovenački građani, Jankoviću se klanja i cela naša tranziciona, grabežljiva politika. Bez nje Jankovića ne bi bilo na čelu Ljubljane. On ne bi postojao ni nekada na čelu Merkatora, jer bi vrli ekonomista na čelu države Anton Rop rekao da neće. Svi su rekli „da“, jer su nas prodali i uveli u toksični režim u kojem živimo. Levi i desni, sadržajno prazni štreberi i žderonje! I odvratna obmana koja ih tera da u subotu (8. februara) demonstriraju protiv Zorana Jankovića jer je on tobože jedini ekvivalent Vučiću u državi?!!! Ovo je toliko izopačeno, trulo i debilno da nema reči da se to opiše!!! Ne, ne u tako licemernom i komplikovanom kontekstu! Da su otišli u parlament da kukaju i viču predloge kakvih srpska omladina ne može imati, pridružila bih im se i ja. Ali, da bi u ovom trenutku samo hteli da pritiskaju na gradonačelnika sa srpskim korenima i političkim vezama u ime solidarnosti prema rušenju Vučića … Sramota! Samo ne želim da se bavim takvim budalama, koje i ne primećuju kada postanu najidiotskija verzija nacionalista. Konteksti se računaju! 

Vreme nosilaca praznih titula, praznog bogatstva, komercijalne slave i arogancije prepotentnih 

Uopšte nije neobično da je nastala ironija. Ohrabrili su je potpisnici peticije kojom se poziva na otpor izjavi Zorana Jankovića u lično ime (što je on više puta isticao) da podržava Aleksandra Vučića. Ovi potpisnici, koji se žale na Jankovićevu samovolju, zapravo se usuđuju drsko vikati u moje ime da mi Ljubljančani podržavamo demonstrante u Srbiji. Kako se usuđuju da govore u ime svih Ljubljančana, jasno je samo njihovoj egomaniji. 

Čitam samo imena potpisnika i počinjem da kolutam očima. Razni profesori, političari i kulturnjaci kojima u ovoj zemlji ne samo da ništa ne nedostaje, već́ se godinama i godinama hrane politizacijom. Ili drugim rečima: oni grade svoje karijere usred otete zemlje i nikada ne progovore kada treba i za šta treba. Slični profesori, kulturnjaci, političari su nas i posle nezavisnosti smatrali ludima. To su oni koji su vrištali, svađali se, grdili pred koritom, a onda potpuno ućutali. Kada je u Sloveniji odmah krenula sistematska tranziciona pljačka, od denacionalizacije, Jazbinšekovog zakona, skandala sa sertifikatima, pljačke i rasprodaje preduzeća do uništavanja stambene i zdravstvene politike i javne sfere uopšte, pohoda sa izbrisanima, uništavanja kulturnog pejzaža itd., svi ti veliki osamostaljenici su jednostavno utihnuli i prazno vegetirali na karijerinim položajima. Neki od najvažnijih su čak i nestali sa scene, a sigurna sam da ne umiru od gladi. Gde su oni? Šta danas imaju da kažu? Apsolutno ništa. I radije ne bih. Ko su oni uopšte bili? Samo ludo talentovani intelektualci, zar ne? Malo sutra! 

To su ljudi, od kojih su mnogi počeli sa oduševljenjem da potpisuju svoja imena, između ostalog i rečima „dr.“ ispred svog imena i prezimena i zahtevaju da im se tako obraća u medijima. Dobro! Jer inače niko ne bi znao da su oni trebalo da budu lekari. Jer to se nigde ne bi primetilo. Najmanje kada javno govore. Jer nekada smo jasnije znali ko je Dr., a ko je nešto pametno uradio ili rekao. Ali nisu osećali potrebu da puni ludih kompleksa i nepoštovani patetično zahtevaju da im se obraćaju titulama, umesto da jednostavno pokažu suštinski da su ih dostojni. Sada bez pismenog dr., samo po imenu i prezimenu, većina ljudi ne bi znala da li je u pitanju prodavac palačinki na ćošku koji voli da povremeno u kafani ludo i prazno brblja, ili pak je to neko ko je kaldrmisao ili nagurao doktorat o nečemu za šta niko u državi nije čuo, čemu služi i šta bi to bilo. Dobar dan! Da li bi tko još nešto komentarisao?!?  

Kada slušamo Srbe koji kukaju kako neki kupuju diplome i doktorate, u Sloveniji zevamo! Zašto? Zato što kod nas uopšte nema razlike između onih koji plaćaju da im drugi napišu diplome ili doktorate, prepisuju ili kupuju reference direktno, i onih koji tvrde da su se sami blesavo potrudili. Da se bar ne bi. Bilo bi super da smo zajedno izborili školski i univerzitetski sistem u kome bi ljudi mogli da ostvaruju realno znanje, da ga znaju koristiti, vodili polemiku, povezivanje i sadržinski smislenu viziju. Uz takav renome školovanja na svim nivoima, prevaranti i štreberi sami od sebe bi se odlepili. Jer se ne bi uspeli uključiti u proces. Da je rad zapravo vrednost, pri čemu bi svi zadružno sarađivali i u deljenju profita, onda bi i radnička klasa zapravo predstavljala vrednost i nikome ne bi palo na um da uopšte vara. Pogotovo ne sa praznim naduvanim pseudobahaškim imidžem i statusom u tri lepe! Za ničije blago i bez realnog sadržaja. Titule ili/akumulacija bogatstva kao prazan balon ne mogu zadovoljiti nikoga na svetu, jer je balon prazan! 

U Srbiji se – kako izgleda – dešava slično sranje kao u Sloveniji posle osamostaljenja. Studenti se predstavljaju kao nepolitična ogromna masa. Logično. Jer nemaju pojma o pojmu. Zato se već oglašavaju “ti glavni”. Ko su to? Bilo bi smešno da nije tragično. Neki profesori univerziteta naravno i neki izabrani i posvećeni kulturni radnici! Ko drugi. Profesori i umetnici koji se nadaju režimskom tapšanju i pogači oko korita posle prevrata. I onda se pritaje. Nije im više do pokazivanja “pameti”. Samo šljakaju. U krizama uvek uskoče u prazan prostor i počinje divlje guranje. Toliko prokleto pametni, moralni i puni prodatih političkih floskula da ih se ne može najesti za tako velike trbuhe. Polupismeni su politički (i uglavnom intelektualno), ali narcistično nenadjebljivi! Kada sam čula da su aktuelne demonstracije u Srbiji počele na beogradskom univerzitetu dramskih umetnosti sa pratećim guranjem sa ideološkim protivnicima, odmah mi je bilo jasno šta se krije iza svega toga, jer su se već ranije na čelo demonstracija sa dirljivim govorima postavili srpski zvezdaši, kao što su Dragan Bjelogrlić, Sergej Trifunović i drugi. 

Reč je o srpskim zvezdama koje poseduju zarade o kakvim u Sloveniji – toj EU idili – ni najuspešniji i kod kuće i u inostranstvu nagrađivani filmski režiser ne može ni da sanja! Nema šanse. I drugi srpski zvezdaši su buržuji u poređenju sa slovenačkim! Zašto je ovo uopšte relevantan naglasak! Zato što smatram da su to pojedinci kojima ništa ne fali, a puno agituju za ulazak u EU sa parolama kako ih brine siromaštvo u Srbiji. Agituju uključujući rusofobni arsenal po potrebi, jer mogu da obećavaju da će za svoju agitaciju kasnije biti dodatno nagrađeni i parkirani oko korita različitih EU projekata. Takvim politiziranim mentalitetima, borcima za položaj, pridružuju se i razni profesori. Svi će utihnuti kasnije, kada će narod tonuti u opljačkanu bedu i siromašni ostati i dalje siromašni, a oni udobno vegetirati u penziji ili na karijerinim pozicijama. Mentalno siromašni i dalje. 

Pa, i na takav način sada u Srbiji lista profesora poziva EU u pomoć. Optužuju EU jer mirno posmatra navodno mafijaško i korumpirano vladanje Aleksandra Vučića. Tu navodno postmiloševićevsku sramotu. Na takav način pokušavaju da otvore vrata EU. Da bi jastrebovi mogli kad god da grakću da su pozvani u pomoć. Dok će pljačkati, zaduživati i klati Srbiju, oni će da podsećaju razočarane Srbe da su pozvani u državu “u pomoć”. Svi ti profesori će tada sigurno ćutati. Imati će previše intelektualno uzvišenog posla, za koji niko neće čuti da postoji. Razni bjelogrlići će pak biti toliko zaposleni, možda čak i u inostranstvu, da tada neće imati vremena da organizuju demonstracije u Srbiji. Jer su već dovoljno uradili za svoju državu, zar ne? Neka se i drugi malo istegnu. Možda nova studentarija. Ili đaci. Možda osnovci! Neka izbore budućnost, jer roditelji uvek tako prokleto zajebu sve zajedno. Hik, na zdravlje, momci! Čin, čin! 

Ko treba Srbiju u EU i šta Srbiji treba? 

Kada vidim na nacionalnoj TV Slovenija kako se Vojko Volk, direktno iz kabineta predsednika vlade pritajeno smeška, dok govori da EU treba Srbiju u EU, okreće mi se želudac. Većina slovenačkih građana nažalost nema pojma ko je Vojko Volk, koji predstavlja najužeg savetnika za međunarodne odnose Roberta Goloba, iako je gospodin političku karijeru stvarao u logovima Janeza Janše. Ako bi građani Slovenije pročitali na primer nekadašnji članak Vojka Volka u Delu, kako je Slovenija doživela besmislen i krajnje mračan zaokret u Jugoslaviju, koji se ne bi smeo dogoditi, jer je navodno naše mesto bilo uz Austriju i Nemačku i navodno tamo pripadamo, bolje bi razumeli koga imamo Sloveni u našoj državi za savetnika za međunarodne poslove u kabinetu predsednika vlade. Vojko Volk je naravno takođe neženirani rusofob i ključni huškač za naoružavanje Ukrajine i rata protiv Rusije. Da li treba posebno razmišljati kakav odnos ima prema Srbiji? Nadam se da ne. I ova politička figura se raduje neophodnosti Srbije u EU! Jer zna šta Srbiju u EU čeka. I smeška se. 

Jer smo usred geopolitičkog ekonomskog rata, u kome je EU čak drastično slomljena i pod Donaldom Trumpom nema više koristi za Ameriku, zbog koje se EU idiotski upustila u rat protiv Rusije. EU ne treba i ne želi Srbiju, ali joj litijum veoma treba. Najgori mogući trenutak za Srbiju da napumpava EU emocije i iluzije. 

Nema tragičnijeg prizora od radosti jer su postali studenti koji demonstriraju u Srbiji kandidati za Nobelovu nagradu za mir. Ko se ovoj poruci u Srbiji raduje, potpuna je budala koja o politici i istoriji propagandnog dodeljivanja Nobelovih nagrada za mir nema blage veze. I zato ne zna kakva mu se sudbina piše. Pristali su uz bok Volodimira Zelenskog. Ako će i Nobelovu nagradu za mir dobiti i stati pod taban Baraku Obami, znači da su uspešno doprineli uništavanju interesa sopstvene države za suverenitet, kulturnu nezavisnost i blagostanje i prodali građane za interese onih koji se svake godine u Davosu na VEF guraju za dobijanje nove državne jebene stranke na spisku, koju će još više podrediti i opljačkati. To je tamo gde je Volodimir Zelenski nudio okrvavljenim i krajnje dosadnim finansijskim siledžijama Ukrajince kao jeftinu radnu snagu. 

Ovog trenutka u Srbiji na plećima demonstracija odvija se borba obaveštajnih službi i raznih lažnih nevladinih organizacija za širenje demokratije (to su organizacije koje najverovatnije Trump sada, sa drugačijim geopolitičkim planovima, ukida). Srbiju pokušavaju da uvere da će pod okriljem Amerike i EU živeti u nekoj vrsti demokratije koju sada ne mogu da imaju. U stvarnosti, oni su u Srbiji trenutno u situaciji gde mogu da zajebavaju svog autokrata u glavu i da mu se suprotstavljaju skoro licem u lice. Kada dožive zapadnjačku pljačkašku “demokratiju”, ne znam gde će ići da demonstriraju (ponavljanje vežbe Occupy WallStreet?). 

Amerika i EU države – uključujući i našu porobljenu državnu tvorevinu – javno su izrazile diplomatsku floskulu da se ne mešaju u unutrašnje stvari Srbije i da ne podržavaju nasilno preuzimanje države. Najnaivniji Srbi – kako čujem – to tumače kao znak da su na pravoj poštenoj putanji, jer glavni pljačkaši navodno podržavaju Vučića. Što je, naravno, apsurd. 

Takođe, tokom raspada Jugoslavije, Amerika je tvrdila da ne podržava raspad federacije. Isto tako navodno nije podržavala raspad SSSR-a. Delovanje je, naravno, pokazalo da je bilo upravo suprotno. Diplomatske izjave su jedno, politički realni interesi drugo. Milan Kučan je javno upozorio Zorana Jankovića da je svojom javnom podrškom Vučiću napravio političku grešku. Novinar POP TV-a, koji je intervjuisao Zorana Jankovića, je nastavio da brblja o grešci, dok ga je Janković ispravljao da je Kučan rekao “politička greška”. Da, dragi građani i neinformisani novinari! Između greške i političke greške postoji velika razlika. Isto kao što postoji velika razlika između realne krivice ili nevinosti i pravno dosuđene krivice ili nevinosti. U politici postoji interesna politička retorika za javnost, diplomatsko pletenje i politička realnost u pozadini, što posebno važi za vreme hibridnog rata. Janković je od strane Kučana upozoren da se usred otvorene sezone lova u Srbiji javno ne otkrivaju realne težnje. Studenti i stariji demonstranti na ulicama trenutno predstavljaju vodeću maglu koju će najmoćniji jastreb na sceni pokušati da usmeri kako bi postavio svoje figure na šahovsku tablu u skladu sa svojim kapitalnim i političkim interesima. Da bi podredio državu. To znači da u najgorem slučaju – kao što je već pomenuto – Srbiji preti građanski rat i posledično rat na Balkanu. Osim ako Vučić sa svojom pajdašarijom i Kremljem ne bude toliko oslabljen da će Srbija pasti kao kegla i da im nikakve demonstracije protiv iskopavanja litijuma i slično neće više pomoći. 

Ne radi se o tome da je Aleksandar Vučić sa svojim pajdašima uzor vlasti, uz koji bi srpski građani trebali da razumeju da bolje ne može. Nikako ne. Problem je samo u tome što je Vučić iskusan politički mačak koji je do sada uspešno odolevao udarima nad Srbijom tako što se konstantno klatio između dve stolice. Malo se dodvoravao EU i obećavao da Srbija koraka ka EU, malo je intenzivno sarađivao sa Kinom i vikao da je budućnost Srbije u saradnji sa Kinom, i naravno sarađivao sa Rusijom. Sada intenzivno sarađuje i sa Mađarskom i planiraju se veliki saobraćajni projekti i čak izgradnja novih cevi za dovođenje ruskog gasa mimo ukrajinskih blokada. Bar Viktor Orban želi to da izvede u paktu sa Srbijom. U prilogu o demonstracijama u Srbiji zbog iskopavanja litijuma, koje Srbi očigledno ne mogu da zadrže u državnom okrilju, da bi u slučaju iskopavanja i prodaje zadržali potpunu kontrolu nad procesom iskorišćavanja, ekološkom bezbednošću i količinom iskorišćavanja za prodaju, jasno sam napisala da će Vučić morati da se veoma brzo opredeli i geopolitički izjasni, inače će mu ponestati tlo pod nogama. I upravo to se dešava, jer predugo vuče svoj ustaljeni pristup sedenja na dve ili tri stolice. To ne može u nedogled. 

Studentski demonstranti nemaju nikakav program i zajednički politički cilj. Zato što nemaju nikakav adut u rukama, stariji licemeri i istorijski i politički analfabeti pune im glave kukanjem, kako je šteta što nema nikakvog Zorana Đinđića na vidiku. Veoma se varaju. Kao što je Đinđić došao u Srbiju direktno iz Nemačke sa zadatkom da uspostavi državu po meri Amerike i saveznika, tako je k nama sa istom namerom došao na primer Jože Pučnik. Rezultat znamo. S druge strane, u Srbiji su se naravno uspostavile snage otpora i dobili smo Miloševićevu nacionalističku histeriju i slovensku oslobodilačku tranzicionu prevaru veka. Oni koji u Srbiji kukaju za nekim novim Đinđićem, previše su smešni da bi se smejali, jer u stvarnosti imaju puno đinđića oko sebe. I mogu da dožive ono za šta misle da je blago uređeno. 

Da li možete da zamislite Srbe kako podnose ono što mi podnosimo u Sloveniji sa svojom istorijskom prirodom poslušnih šljakera, koja je Srbima prilično strana? Crni vic. Ali svakog divljeg konja je moguće obuzdati. Lako ili teško. Ako Srbi to žele, neka dobiju. Jahaće ih kao dobro osedlane magarce! 

Please leave this field empty

Ne zamudite novega prispevka!

Naročite se na e-obvestila o objavi novega prispevka na spletni strani Simona Rebolj

Ne pošiljam vsiljivih sporočil in varujem vaše osebne podatke! Preverite politiko zasebnosti za več informacij.

Preverite e-pošto za potrditev naročila!!